Srpsko-Ruski bratski odnosi

1
76

Korice-vizual...Srpsko-ruski-bratski-odnosi-1Ljubav sviju nas Srba prema Rusiji je do svetostiuzvišena. Pismeni izvori o našim međubratskim vezama otpočinju dosta davno, a krenućemo od Svetog Save, rodonačelnika loze Nemanjića, koji se zamonašio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona na Svetoj Gori Atonskoj. Tamo su započete naše kulturne veze sa Rusijom, gde se uveliko gajila pismenost i nauka.

Najteže vreme u istoriji ruskog naroda, 13. i 14. vek , mi u svojoj istoriji s pravom nazivamo zlatnim dobom. Onda se začelo naše svesno i prisno slovensko bratstvo s ruskim narodom i u toku svih daljih međusobnih veza naših mi smo postupali po onoj narodnoj „brat se bratu u nevolji nađe.“

Kada je ruski manastir Sv.Pantelejmnona došao u krajnju pustoš u 13 i 14 veku, lišen svake materijalne pomoći Rusije, koja je u to vreme stenjala pod tatrskim igom, bratska Srbija je pritekla ruskoj braćiu pomoć. Logično je bilo da ruski monasi potraže pomoć od Srba, najbližih im po veri i krvi. Srpski gospodari bili su u vreme mongolske vladavine u Rusiji jedini dobrotvori i ktitori ruske atonske obitelji i to skoro do savršenog oslobođenja Rusije.

U ovom manastiru sačuvano je 16. darodavnih povelja srpskih vladalaca i velikana. Posle velikpg darivanja ruskog manastira Svetog Pantelejmona od strane srpskog velikog župana Stefana Nemanje, oca Svetog Save, koji se kasnije zamonašio u Svetoj Gori Atonskoj, kao Simeon,pisani izvori govore da je i srpski kralj Dragutin darivao crkve i manstire u Rusiji, „jer u toj zemlji Ruskoj imađaše si ljubljenog prijatelja kneza Vasilija“ (Konstantinoviča), unuka Jaroslava Vsevolodoviča.

Kada je prvi srpski car Dušan Silni postao pokrovitelj Svete Gore Atonske, bio je upoznat sa krajnjim siromaštvom ruskog manastira Sv.Pantelejmona i odmah ga je primio u zaštitu, snabdeo ga bogatim darovima, dao mu izuzetnu samostalnost i nezavisnst od Prota atonskog.

Kosovski mučenik, sveti srpski knez Lazar darivao je carskim poveljama 1380. i 1381.godine ruskom manastiru Svetog Pantelejmona u Svetoj Gori Atonskoj crkvu Spasovu u Hvosnu, na Kosmetu , kao i 4.sela.

Uzajamnu vezu srpskog i ruskog naroda pojačali su naši učeni ljudi iz manastira Hilandara, kada je u Srbiji posle cara Dušana počelo nastajati teško vreme. Prvi među njima bio je mitropolit Kiprijan, koji je u Rusiju došao 1373.godine i posle mnogih teškoća, uspevši da ujedini rusku crkvu, stupio je 1390.godine na tron Moskovsk mitropolije. On se u Rusiji pojavio kao ustanovilac crkvenih kanona i manastiorskog poretka, sastavljač žitija i pohvala ruskim svecima i kao pisac istorijskih dela i ujedinilac ruske crkve i države. Neumorno je radio na sjedinjavanju Ruske duhovne i nacionalne snage o čemu svedoči i ruski letopis i Stepenaja knjiga.

Bitka na Kosovu (1389) bila je početak slabljenja snažne srpske srednjevekovne države, sa konačnim padom 1459. godine pod tursku vlast.

Druga ličnost, koja je odgajana u srpskom duhu , došla iz manastira Hilandara u Rusiju, bio je Grigorije Camblak, koji je pošao tragom mitropolita Kiprijana.. Rusiju je zadužio velikim brojem književnih dela, u kojoj je napisao veliki broj propovedi i pohvalnih slova. Jedan od pisaca istorije ruske crkve kaže da „u produženju dva stoleća ( 13. i 14. vek) nije bilo u Rusiji ni jednog pisca – propovednika, koji bi se mogao sravniti sa njim po krasnorečju i po unutarnjem dostojanstvu svojih sastava.“

Treći monah, koji je došao oko 1440.godine sa Hilandara u Rusiju, bio je Pahomije Logotet ili Pahomije Serb. On je bio veoma veliko ime među staro-ruskim književnicima i bio je jedan od najplodnijih pisaca stare Rusije. U svojim spisima Pahomije prvi provodi misao o ujedinjenju ruske zemlje sa Moskvom. On je pisac znamenitog ruskog hronografa. Jedan slavista ruski napisao je kako je svojim velikim radom u RusijiPahomije „odužio svoj dug, kako bratskom narodu, koji ga je primio u svoja nedra, tako i ideji bratstva i duhovnog jedinstva između dva rođena slovenska naroda.“

Svoje veze sa Rusijom Srbija je učvrstila potom preko svojih dinastija, stupanjem u srodničke veze sa ruskom dinastijom Rurikoviča i tako su dve zemlje ukrstile i svoje krvi.

Kada je veliki ruski knez Ivan III Vasiljevič ostao udovac, oženio se Zoraidom – Zojom, u Moskvi preimenovanom Sofijom Paleolog, koja je bila unuka Srbina Konstantina Dejanović i praunuka Teodore Nemanjić. Postala je supruga moskovskog velikog kneza u vremenu, kad je „kao takva moskovskom dvoru najpotrebnija bila.“ Ona je bila ogorčena što je njen suprug Ivan III plaćao danak pustinjskim varvarima i ona je prekinula tu zavisnost, rekavši mu: „Zašto slušaš robove svoje i nećeš da ustaneš za čast svoju i veru svoju.“ Ona je tako sarađivala, kao velika kneginja Rusije, na stvaranju jedinstva, nezavisnosti i veličini Rusije. Doprinela je i da njen suprug šalje obilatu pomoć Mitropolitu beogradskom Grigoriju, čije je sedište bilo u manastiru Uspenja Svete Bogorodice, zadužbini Visokog Stevana u Beogradu. Knez je ovom manastiru darivao („žalovanu“) gramatu, sa kojom je Mitropolit beogradski, kad bude hteo, mogao slati monahe ovog manastira za pomoć.

Veliki knez Vasilije III Ivanovič, sin Sofije i kneza Ivana III Vasiljeviča , koji se oženio Jelenom Glinskom, čija je majka Ana bila kćerka čuvenog srpskog vojvode Stevana Jakšića, pomagao je kao i njegovi roditelji Mitropolita beogradskog.

Srpska despotica Angelina Branković ( kasnije smerna monahinja mati Angelina) poslala je po svom duhovniku Evgeniju dva pisma knezu Vasiliju III Ivanoviču i u prvom pismu ga moli da joj pošalje 100 dukata, kako bi podigla crkvu u ime Sv.Jovana Zlatoustog i u njoj sahranila sv.despota Stevana i svog sina sv.despota Jovana, čije mu šalje „zbori“ ( oružana oprema konjanika) .

U drugom pismu ga moli za pomoć ruskom manastiru Sv.Pantelejmona u Svetoj Gori Atonskoj, podećajući ga da je to „njegova očevina“ i da treba da ga pomogne.

I od tog vremena Rusi su uzeli formalno u zaštitu ovaj manastir.

Knez Vasilije III joj je umesto 100.dukata poslao 160 -samurovih koža i 4.000 koža od veverice. Isto je i beogradskom Mitropolitu Grigoriju za manastir Uspenja Svete Bogorodice poslao pomoć u krznu: 120. samurovih koža i 3.000 koža od veverice i jedan srebrni pehar, da imaju kada se mole Bogu i da tom prilikom spominju njegove roditelje . Krzno je tada bilo izuzetno skupo , a Rusija je bila najbogatija zemlja u krznima i ona je snabdevala ostatak Evrope najskupocenijim krznima.

Jelena je rodila velikog ruskog cara Ivana IV Vasiljeviča (vaspitavan u duhu srpskih običaja) i mi Srbi smo jako ponosni što je on „krv naše krvi“. Veliki uticaj na njegovo vaspitanje, sem majke, koja je rano preminula, imala je njegovabaka Ana, koja mu je razvila ljubav prema srpskom rodu. Bio je ktitor manastira Hilandara, kome je darivao skupocene poklone, a posebno je prelepa jedna zavesa ukrašena biserima i dragim kamenjem, koja se kao svetinja čuva u manstiru.Hilandarci su njega darivali manjim poklonima, kao i ikonama a i srebrnim prinčevskim krstom Svetog Sav ukrašenog dragim kamenjem.. Car je 1550.godine pisao turskom sulatnu Sulejmanu i molio ga da Srbe sa Hilandara uzme u zaštitu i to je prvi diplomatski akt zastupanja Rusije za nas Srbe. Car je učinio veliko delo i dajući Podvorje manstiru Hilandaru u Moskvi 1566.g. : „Hilandaru na večni pomenak dvor sa svim pristorjenjima u novom gradu Kitaju, s desne strane Bogojavljanskog manastira pored ustužskog dvora“, kao „početak gospodstva srpskog sv.Save i Simeona, jer se „svi načelnici srpski izgubiše.“

Dragoceni doprinos u ruskoj istoriji ostavio je Srbin grof Sava Vladislavič, Raguzinski (1668-1738), koji je zbog velikog značaja u ruskoj diplomatiji dobio titulu grofa, od rukse carice Katarine 1725.

Grof Sava zastupao je Rusiju u diplomatiji, uspostavljanjem diplomatsih odnosa Rusije sa Carigradom, Vatikanom i sa Kinom, i odlikovan je oredenom Aleksandra Nevskog. Bio je vrlo poštovan u Rusiji, činjenica je da je sahranjen u Petrogradu u carskoj grobnici u kripti Blagoveštenske crkve.

Njegovim velikim angažovanjem i delovanjem dolazi do Kjahtanskog sporazuma 1725. koji je bio jedan od najvažnijih međunarodnih sporazuma Rusije i Kine o razgraničenju.

U Sibiru je osnovao grad Troicosavsk (danas Kiahta) i tamo je podigao crkvu Svetog Save srpskog Nemanjića.

Bratska Rusija pružila je veliku pomoć Srbiji u srpsko-turskom ratu 1876.g.kada je u Sriju došlo mnogo ruskih dobrovoljaca, na čelu sa generalom Mihailom Grigorijevičem Černjajevim, koji je zajedno sa legendarnim pukovnikom Nikolajem Nikolajevičem Rajevskim hrabro branio Srbiju od Turaka. Tom prilikom poginuo je pukovnik Rajevski nedaleko od Alksinca. Srpska kraljica Natalija kupila je zemljište u Gornjem Adrovcu nedaleko od Aleksinca i tu je sagrađena divna spomen crkva Svete Trojice, legendarnom pukovniku Rajevskog, koji je bio velika inspiracija grofu Tolstoju za njegov roman „Ana Karenjina“, koji je pre neku godinu u celom svetu proglašen za najbolji roman svih vremena.

Rusija je neposredno pomagala i veliki ustanak u Srbiji 1804. godine, koji je protiv Turaka podigaoKarađorđe Petrović. u kome su značajnog udela uzeli i ruski vojnici poslani u pomoć Srbima od stranecara Aleksandra Prvog Romanova. U bici kod Varvarina Ruske vojnike predvodio grof Orurk. U ovom žestokom sukobu, u kome su zajedničke rusko-srpske vojne formacije do nogu potukle mnogobrojniju tursku vojsku, živote za slobodu Srbije položili su i mnogi Rusi.

Samo zbog napada Napoleona na Moskvu 1812. godine, izostala je još veća ruska pomoć srpskom ustanku koji je značajno uzdrmao temelje osmanlijske vlasti na Balkanu.

Rusi su Srbima dosta pomogli i u dobijanju autonomije srpske države i Srpske crkve 1830/33. godine. Da nije bilo stalnih i upornih ruskih diplomatskih pritisaka na Tursku carevinu i Carigradsku patrijaršiju, teško da bi Srbi u to vreme tako lako dobili svoju državnu i crkvenu autonomiju.

Promena dinastija na srpskom prestolu 1903. posle Majskog prevrata i dolazak Karađorđevića na vlast predstavljalo je zlatno doba odnosa Srbije sa Rusijom. Romanovi su se u mnogome povezali sa dve tadašnje srpske dinastije, Karađorđevićima i Petrovićima, tako da su sve tri porodice međusobno orodile.

U našim srpsko-ruskim vezama, posebnu ulogu odigrao je poslednji ruski car, sveti mučenik Nikolaj II Romanov ,koji je zbog Srbije ušao u Prvi svetski rat i 1916.godine u Odesi dozvolio formiranje Prve srpske dobrovoljačke divizije. Na žalost, u vihoru bezumne i zločinačke boljševičke revolucije, i sam Sveti Car Nikolaj sa čitavom porodicom mučenički će postradati.

Rusija je ulaskom u Veliki rat izgubila blizu 3 miliona stanovnika i sopstvenu Carevinu.

Srpski narod mu je beskrajno zahvalan i uskoro će mu biti otkriven spomenik u Beogradu.

Ostaće zabeležene reči ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova, izrečene tokom zdravice pred predstavnicima evropskih država nekoliko nedelja pred početak Prvog svetskog rata: “PODIŽEM OVU ČAŠU U ČAST SRBIJE, JEDINOM SAVEZNIKU I PRIJATELJU RUSIJE U EVROPI!” Predstavnici zapada ovim su bili zaprepašćeni.

Evo i šta je Nikola Pašić u Moskvi 1916. godine rekao: „Težnja Moskve da nam pomogne nikada se nije ugasila. U Moskvi su naši monasi dobijali bogate darove od careva moskovskih, i po povratku na Balkan govorili da na severu postoji moćna država, moćni narod pravoslavni, koji govori na srodnom jeziku, narod velike duše, blagorodnog srca, ruski narod, rođeni brat, na koji je srpski narod polagao još tada veliku nadu.”

Posle sloma carske Rusije Srbija, na čelu sa viteškim kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem , prigrlila je svoju izbeglu rusku braću i sestre (Srpski kralj je pružio ruku spasa ruskom narodu, posle Oktobarske revolucije), u našu zemlju je posle ove krvave revolucije izbeglo pedeset hiljada Rusa. U tom činu veliku ulogu odigrao je i patrijarh srpski Varnava, petrogradski student, kao i njegov profeosr prota dr Stevan M.Dimitrijević, koji je tražio zaposlenje i smeštaj za rusku braću. Prota Dimitrijević je u vreme velike gladi odneo u Rusiju 54. vagona pomoći srpskog naroda bolesnoj i gladnoj ruskoj braći i sestrama i u decembru 1923.g. je kao izaslanik srpskog patrijarha Dimitrija boravio u Moskvi, sa zadatkom da uspostavi ponovni odnos srpske i ruske pravoslavne crkve.

Pravoslavni Srbi nisu zaboravili, niti će ikada zaboraviti, na Cara Nikolaja Drugog i njegovu žrtvu za Srbiju.

U Sremskim Karlovcima bila je Ruska Zagranična crkva i mitropolit Antonije Hrapovicki živeo je u patrijaršijskom dvoru, poštovan od svih Srba. U Sremskim Karlovcima je bio i general Petar Vrangel(1878-1928), sahranjen je u Ruskoj crkvi u Beogradu ( po njegovoj želji ). Srbi su pomogli u izgradnji ove crkve, kao i prelpog Ruskog doma u Beogradu. U Srbiji je ruska inteligencija ostavila neizbrisiv trag u privrednom, kulturnom i javnom životu , jer su u njoj živeli potomci ruskih velikana: Tolstoja i drugih mnogih. Vrangel je naustio Rusiju 1920 godine, zbog neslaganja sa boljševičkom vlašću, u početku je živeo u Istambulu a preko Tunisa je stigao u bratsku Kraljevinu SHS gde postaje vođa svih ruskih izbeglica u Kraljevini SHS. Srpski narod ga je obožavao i cenio.

U Jugoslaviji su živeli direktni potomci: Suvorova, Puškina, LJermontova, Lava Tolstoja, rođeni brat Mihaila Bulgakova, rođaka Konstantina Stanislavskog – balerina Marija Olenina, libretista opera Rimski Korsakova – Vladimir Beljski, unuk poznatog slikara Ajvazovskog, i drugi.

Srbi i Rusi, kao i u Prvom, tako i u Drugom svetskom ratu bili su na istoj strani, koja je od 1941 godine bila okrenuta protiv naci-fašističke koalicije Nemačke i Italije. Srpski narod je u proleće 1941. godine, učinio ruskom narodu veliku uslugu i pomoć, jer su Srbi demonstracijama ( pučem ) od 27. marta. 1941 godine, a za Hitlera iznenađujućim, svrgavanjem režima u Beogradu, za nekoliko nedelja odložili već spreman plan za napad na Sovjetski Savez.

– Kada se jednom narodu iščupa koren sećanja na svoju prošlost, na svoje junake i vojne pobede. Kada mu se iščupa istorijski koren postojanja, bitisanja i pravoslavlja, on postaje rulja. Takav narod gubi nacionalno dostojanstvo, poimanje državne svesti, prestaje da ima uzore i za njega više ništa nije sveto – pa ni žrtve koje su pale, da bi on danas uopšte postojao. Zato čuvajmo i učimo svoju SRPSKU I RUSKU istoriju !

Braćo Rusi hvala Vam za sve!

Autori – Zorica Peleš i Đorđe Bojanić

www.patriot.rs / Srpska Istorija

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime