Sećanje na Valjevo

Zašto se o Srbiji govori kao o radnom logoru

0
43

„Možda vi ne biste voleli, ali ja bih voleo da moja deca rade što više moguće. Samo da rade“(1)

Aleksandar Vučić, Valjevo 01.12.2016.

Gospođa Gojković svakako ima pravo da govori u svoje ime, partije kojoj pripada ili vladajuće koalicije, ali ne u „ime žrtava nacizma“.(2)

Ivan Ivanji, književnik, preživeli iz Aušvica

ausvicMožda tekst u NIN-u “Radni logor Srbija” ne bi dobio toliku pažnju da njegovu naslovnu stranu onako žestoko nisu napali glasnogovornici režima. Nije poenta u tome što su ga, ili kako, napali već ko ga je napao. Da ih pobrojimo: Maja Gojković, Aleksandar Martinović, Zorana Mihajlović, Ivica Dačić …

Ima svakako i drugih, na desetine, ali ovo su oni na najvišim pozicijama, sa najvećom težinom. Oni su ogledalo Vučićeve Srbije.

Šta im je zajedničko, sem superlativa za Vođu i života u slasti i masti? Ne samo to da su svi oni promenili, i to drastično, svoje ideologije, principe i politička opredeljenja, kako bi bili deo jednog trulog režima, već da su to nastavili da čine svakodnevno, prilagođavajući se hirovima svog, često sa samim sobom posvađanog, Vođe kome su jedni isti ljudi i države čas prijatelji, čas partneri, čas neprijatelji. Na taj način izgubili su moralno pravo da govore o bilo čemu, sem o tome kako se uvek iznova pronalaze na Vučićevim pozicijima.

Ali, oni govore. I to bez skurpula. A Vučić nikako da shvati da je bolje da im kaže da ćute. Naprotiv, on ih podstiče, terajući nas da se pitamo kako Martinović može napadati radikale istim jezikom i argumentima kojima je, bukvalno do juče, napadao naprednjake, kako Dačić može biti protiv Tadića sa kojim se onomad grlio i istorijski mirio, kako Zorana može biti protiv Dinkića i kako Maja Gojković može biti protiv čega ili za bilo šta, kad je promenila bar pet partija i pedeset ideologija, na kraju napustivši partiju koju je sama osnovala kako bi ostala u vlasti?!

Uhvativši se za moralisanje povodom naslovne stranice NIN-a i otvorivši polemiku tim povodom, oni su Vučiću naneli strahovitu političku štetu, daleku veću nego talas štrajkova u julu, nezabeležen “u novijoj istoriji” Srbije. Ako se to moralisanje zgadilo jednom čoveku koji je preživeo strahote Aušvica, uvaženom književniku Ivanu Ivanjiju, kako li se tek smučilo nama ostalima?! Evo, njegovih reči tim povodom:

“Naslovna strana NIN-a ne prikazuje žrtve koncentracionih logora, nego cinični natpis na kapijama logora Aušvic i Dahau. U Aušvicu sam bio kao dete malo starije od 15 godina, mene su sproveli ispod kapije sa natpisom „Arbeit macht frei“. Na kapiji Buhenvalda, u kojem sam takođe bio, stoji ciničan natpis „Svakome svoje“. O tom natpisu sam napisao celu knjigu, roman „Slova od kovanog gvožđa“, nekoliko godina sam se bavio temom kapija koncentracionih logora…

… Interesantno je kome pada na pamet da na osnovu te naslovne strane smatra da NIN današnju Srbiju upoređuje sa nacističkim koncentracionim logorima. Da nisam čuo šta o tome kažu gospođa Gojković i članovi njenog hora, meni to sigurno ne bi palo na pamet. A za razliku od njih, ja jesam bio u Aušvicu.”(3)

Nema potrebe bilo šta dodavati odmerenim rečima uglednog književnika, već ćemo se posvetiti opravdanom pitanju da li Srbija, zaista, počinje da naliči na radni logor? Ne, na nacistički, koncetracioni, već na radni! Uostalom, sam izraz “Rad oslobađa” (Arbeit Macht Frei), koga su se dohvatili Maja i njen hor, nastao je daleko pre nacizma, 1872. godine, kao naslov novele nemačkog književnika Lorenca Difenbaha(4), a nacizam ga je preuzeo i zgadio čovečanstvu kao i mnogo toga drugog.

Ali, da li Srbija, za deo njenih građana, zaista počinje da liči na radni logor i da li je to plod trenutnih ekonomski teškoća, ili politički koncept vladajućeg režima, to je pitanje koje se mora postaviti pred građane ove zemlje?!?

Odgovor na ovo pitanje neću tražiti ni u radniku Goše, koji se nedavno, zbog nemaštine, obesio na radnom mestu, ni u građanima koji rade po 15 sati dnevno da bi preživeli, ni u onima koji ne mogu da se leče jer im poslodavac ne uplaćuje zdravstveno osiguranje, ni u svakodnevnim životnim pričama poput one koju je imala radnica Jure, kada joj je rečeno: “Žao nam je što bolujete od raka, ali dođite po knjižicu”(5). Zanemarićemo sve ove, i još nebrojeno mnogo, primera koji nedvosmisleno ukazuju da se na radnika u Vučićevoj Srbiji ne gleda kao na čoveka, već kao na radni resurs, koji se može eksploatisati na najeftiniji i najbrutalniji način, jer ga ima viška na tržištu, već ćemo se pozabaviti političkim konceptom koji iza toga stoji.

A on se jasno može sagledati iz jedne crtice iz Vučićevih nemontiranih susreta sa narodom. Kada je, 1.12.2016, Vučić u Valjevu prisustvovao obeležavanju desetogodišnjice rada Gorenja, pred fabrikom ga je sačekalo više desetina građana. Među njima bila je i bivša radnica te fabrike koja je sa Vučićem ušla u polemiku o tome koliko radnici u Srbiji rade i koliko su za to plaćeni.

Ona je od tadašnjeg premijera zatražila da proveri koliko radnike u Gorenju plaćaju.

„Odmah ću da pitam, nikakav problem sa tim nemam. Ako imate nekog drugog koji je obezbedio 300 ili 2.500 radnih mesta. Ako imate, pokažite mi“, rekao je Vučić.

Na to mu je ona rekla „imate ženu koja radi 24 sata u Valjevu“.

„I to je nešto što mislim da je važno. Ja se dičim što radim ponekad i 24 sata. Ne znam da li je tako u svetu, ali ja se hvalim. Ne znam za profit, ja ga ne uzimam, ali se trudim da radim što više i time se ponosim“, nastavio je Vučić.

Na to mu je žena rekla da ona ne bi volela da njena deca rade 24 sata.

„Možda vi ne biste voleli, ali ja bih voleo da moja deca rade što više moguće. Samo da rade“, zaključio je tadašnji premijer i produžio dalje. (6)

Dakle, ovo je odgovor premijera jedne zemlje na upozorenje da se drastično krše prava radnika u vezi dužine neprekidnog radnog vremena u jednom danu, regulisana važećim Zakonom o radu i drugim normativnim aktima iz te oblasti!! Jedne zemlje koja govori da želi u Evropu, koja preferira demokratiju i ljudska prava. Prava za koga? Za Maju Gojković, za Martinovića, za Zoranu i Dačića?

Nije Valjevo bilo jedino mesto gde je Vučić promovisao filozofiju “Rad radi rada”, i svoje laži o investitorima. Nalaženje “investitora” na bazi promovisanja najjeftinije radne snage i njihove najsurovije eksploatacije u Evropi, nije nikakva veština već javni poziv na eksploataciju sopstvenog stanovništva, a najnovija bajka o tzv. “dualnom obrazovanju” želja da se u to uključe i naša deca.

Dakle, nema dileme. Radi se o političkom konceptu koji promoviše Vođa, ali koji je promašen budući da potpuno ignoriše činjenicu neumitnog delovanja ekonomskih i socijalnih zakonitosti koje, za razliku od prirodnih, deluju „ex post“, odnosno unazad. Ali, uvek stižu, dolaze na naplatu. Što ih duže potiskujete, ili ignorišete njihova cena je sve veća, a posledice pogubnije. O tome treba da brinu članovi složnog Majinog hora, a ne o naslovnim stranama srpskih časopisa. I da se zapitaju, čega su to deo i u čemu sve učestvuju kao izvršioci?! „Radni logor Srbija“(7) još i nije ono najgore …

Dragan Milasinovic

Dragan Milašinović

www.fsksrb.ru

______________________________

  1. rs.n1info.com/a211792/Vesti/Vesti/Polemika-bivse-radnice-Gorenja-i-Vucica.html
  2. www.nspm.rs/hronika/ivan-ivanji-licemerno-moralisanje-nad-naslovnom-stranom-nin-a-bilo-bi-smesno-da-nije-tuzno.html
  3. Исто
  4. hr.wikipedia.org/wiki/Arbeit_macht_frei
  5. rs.n1info.com/a211724/Video/Info/Ispovest-radnice-Jure-koja-boluje-od-raka.html
  6. rs.n1info.com/a211792/Vesti/Vesti/Polemika-bivse-radnice-Gorenja-i-Vucica.html
  7. насловна страна НИН-а

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime