Prihvatanje očekivanja

0
40

srbija-eu-zastaveU broju od 13. jula ove godine, ugledni britanski magazin “Ekonomist”, objavio je reportažu o stanju na Balkanu, sa posebnim osvrtom na prilike u Srbiji, te pesimističnim prognozama o ulasku u Evropsku uniju. Magazin Tabloid prenosi ovaj tekst u celini (prevod i oprema su redakcijski).

U mirnom predgrađu Beograda, sa sedmog sprata betonske zgrade, vidi se mala zastava Evropske unije. Pre skoro dvadeset godina, u mračnim danima Slobodana Miloševića, inženjer i novinar Zoran Cvijić je postavio tu zastavu na svom balkonu kako bi izrazio nadu da će se Srbija jednog dana pridružiti klubu čijim vrednostima se tako divio.

Ubrzo nakon toga, NATO avijacija je bombardovala Beograd sa idejom da zaustavi srpske zločine na Kosovu. Gordana, Cvijićeva supruga, plašila se da će ta zastava dovesti porodicu u neželjenu pažnju, ali je ipak ostala na mestu. Cvijić je umro 2015. godine, sa optimističkom nadom da će njegova zemlja naposletku zauzeti mesto na stolu Evropske unije.

Godine 2003., balkanske zemlje su rekle da je njihova budućnost unutar Evropske unije. Ipak, danas su nade Srbije i pet drugih kandidata – Albanije, Bosne, Kosova, Makedonije i Crne Gore – istrošene kao žute zvezde na Cvijićevoj zastavi. Iznutra, nakon beskrajnih priča o politici na Balkanu, sagoreli preranim pristupanjem Bugarske i Rumunije 2007. godine, Evropljani nemaju volje da dalje prošire svoj klub, pogotovo što ih Bregzit obavezuje da se okrenu sebi i svojim problemima.

U 2014. godini, Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije, rekao je da neće biti širenje EU tokom njegovog petogodišnjeg mandata, što je bio besmisleni gest koji je oslabio ruke balkanskih reformatora. Danas samo 43 odsto Srba kažu da žele da se pridruže Evropskoj uniji, što je znatno manje nego u 2009., kada ih je bilo sa 67 odsto. Mladi su izrazito neprijateljski raspoloženi prema ovoj zajednici.

Šta je pošlo naopako? Pristupanje bi primoralo korumpirane elite u regionu da omoguće slobodu medija, ojačaju vladavinu prava i liberalizuju svoje ekonomije, time razblažavajući svoje vladarske moći. Neko bi možda i želeo da uradi neke dobre stvari, ali u njihovim zemljama nedostaje jaka birokratija koja bi mogla da prati promene. Od šest zemalja, samo su Srbija i Crna Gora počele pregovore o pridruživanju.

Albanija se nada da će uskoro početi, Makedonija je pokrenula spor sa Grčkom o njenom imenu, Bosna se zagreva međuetničkim raspravama, a Kosovo čak nije priznato od strane pet članica EU.

“…Oni nama više ne veruju kada ih lažemo o pridruživanju, a mi njima ne verujemo kada nas lažu da će se povinovati pravilima Evropske unije”, kaže Vesela Černeva iz Evropskog saveta za spoljne odnose.

Umesto nade, postoji nesigurnost i čak strah od povratka u krvoproliće. Proteklu godinu je obeležilo nekoliko neugodnih trenutaka, od političke krize u Makedoniji koja je, uz pomoć provokatora u ruskim medijima, pretila da će proći kroz nasilje, do tenzija između Srbije i Kosova koje su na početku godine prestrašile evropske diplomate.

Ako se region u skorije vreme smiri, to će biti delom zahvaljujući naporima američkih diplomata. Nemačka se posebno plaši nedavnih konfuzija. Federika Mogerini, šef spoljne politike EU, intenzovno je radi na balkanskoj diplomatskoj trkačkoj stazi. To znači i poslovanje sa liderima poput Aleksandra Vučića, koji je vodio Srbiju od 2014. godine, prvo kao premijer i sada predsednik. Gospodin Vučić, ministar u vreme Miloševića, danas dokazuje da je proevropski reformator i uspešan ekonomski menadžer.

Evropski zvaničnici kažu da nemaju drugog izbora osim da rade s njim. Angela Merkel sastala se sa gospodinom Vučićem nekoliko nedelja pre predsedničkih izbora u aprilu. Ovo uznemirava liberalne Srbe, koji kažu da se Evropljani prepuštaju autoritarnosti koja se koristi svoja anti-demokratska iskustva. Grupe civilnog društva govore o porastu kriminala i mafiji, o razbijanju nezavisnih institucija i kampanji uznemiravanja u tabloidima pod kontrolom države.

Evropljani su u procesu pridruživanja polagali sve svoje nade u transformaciju ovog regiona od 20 miliona ljudi, a danas veruju još jedino u trgovinu i investicije. Balkanci su ugroženi niskim rastom proizvodnje i nezaposlenošću mladih. Jedna petina makedonskog stanovništva živi u inostranstvu, a školovani Srbi prelaze u Evropsku uniju.

Samit u Trstu na kojem su prisustvovali lideri Francuske, Nemačke i Italije nastojali su da se pozabave ovim trendovima sa planovima za zajedničko regionalno tržište i sredstva EU za infrastrukturu. Kao i uvek, uslužni servis je posvećen balkanskoj “evropskoj perspektivi”. Ali, volja Evropske unije za donošenjem političkih promena je isparila.

Balkanske države su zastrašujući partneri, koje su opterećeni političkim poplavama, populističkim ekonomijama i promenama granica. Ali EU ne bi trebalo da se odrekne svog raštrkanog unutrašnjeg dvorišta, bez obzira na sve rizike.

Delovi Balkana su već postali uhodani putevi za trgovinu ljudima i drogama u Evropskoj uniji, a oružje iz ratova devedesetih godina korišteno je i u terorističkim napadima u Parizu iz 2015. godine. Islamski ekstremizam se pojavljuje u delovima Bosne i Kosova. U ovom okruženju, cinične igre lokalnih lidera, koji često izazivaju krize u cilju igranja mira, lako bi mogli izbeći kontroli.

Evropljani često govore o malignim uticaju spoljašnjih sila na zapadnom Balkanu. Ali ekonomske, političke i kulturne veze regiona sa ostatkom Evrope stavljaju Rusiju, Tursku i slično u senku. Većina lidera zna da nemaju sudbinu van Evropske unije. To zahteva dvosmeran pristup: naglašava se da vlade koje tolerišu bezakonje ili iliberalizam, ponavljaju priče o posvećenost proširenju.

Ali sve ovo zahteva otklon od skepticizma koji je postao ukorenjen nakon višegodišnjeg razočaranja. Možda, ako u septembru dobije nove izbore, i gospođa Merkel potroši malo diplomatskog kapitala na Balkanu.

U Trstu je bilo mnogo govora o Balkanu “na raskrsnici”. Tačnije, region je na neverovatnom kružnom toku neispunjenih obećanja i birokratskog okretanja točka. Kao i većina njenih sunarodnika, gospođa Cvijić ne veruje da će se Srbija ikada pridružiti Evropskoj uniji. Ona ne veruje u vladu gospodina Vučića i pominje nepoštenost Evropljana koji joj pružaju pomoć. Ali, obećala je da će držati zastavu EU koja leprša sa balkona njenog stana. Njen muž nikad nije odustao od nade. Zašto bi ona trebala?

Preko “stabilokratije” do nestabilnosti

U tekstu pod naslovom “Zapad ponovo podržava autokrate da bi održao mir”, Londonski magazin “Ekonomist” u broju od 29. juna ove godine, navodi primer predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koga opisuje kao lokalnog autokratu koga će zapadne države tolerisati sve dok im obećava mir, navodeći kao primer nedemokratskog vladanja ono što je u kampanji doživeo Vuk Jeremić.

“Ekonomist” dalje kaže: “…Evropska unija i Sjedinjenje Američke Države na Balkanu tolerišu autokratske vladare, od kojih, zauzvrat, dobijaju uveravanja da političke krize među njihovim državama neće prerasti u sukob i te se vlade danas mogu nazvati stabilokratijama. Glavni Vučićev protivnik u predsedničkoj trci bio je Jeremić i kampanja protiv njega je bila prljava. Mediji naklonjeni Vučiću iznosili su neverovatne optužbe da je Jeremić musliman koga podržava Islamska država, da je umešan u ubistvo, dok je njegova supruga označena kao vođa narko kartela. To što se dešavalo bivšem ministru spoljnih poslova i predsedniku Generalne skupštine Ujedinjenih nacija – nikoga nije iznenadilo…”

“Ekonomist” se osvrnuo i na svetkovinu održanu nekoliko nedelja nakon zvanične inauguracije, navodeći da je Vučić pokušao da na njoj zbroji što je više mogao stranih zvaničnika, da bi kroz ceremoniju javnosti pokazao svoju moć.

“Kao naslednika na mestu premijera izabrao je Anu Brnabić, ženu koja je otvoreno gej, što je naišlo na pohvale međunarodne liberalne javnosti. Međutim, zemlju će u stvari voditi Vučić, a on nije liberalno orijentisan”, ocenjuje “Ekonomist”.

“Ekonomist” citira i Srđu Pavlovića, crnogorskog profesora, tvorca pojma “stabilokratija” koji je, kako kaže, prisutan u skoro svim državama regiona, uz manje razlike: “…Ono što lokalne vođe sprovode u svom antidemokratskim ponašanju ne nailazi na osudu sa Zapada. Dovoljno je samo da oni održavaju mir, pa da im se to toleriše”.

“Ekonomist” navodi i slučaj Crne Gore, ističući da Milo Đukanović vodi zemlju još od 1989. godine, pa u tekstu dalje kaže: “…Vlada te zemlje je pohvaljena zbog odluke da uđe u NATO. Ali, kao i svuda u regionu, vlast se ni ovde ne menja putem biračkih kutija, već vlast kupuje glasove kroz poslove u državnoj upravi”. Objašnjava se i da je u ovim državama, posle izbora, glavno pitanje ne ko će voditi koje ministarstvo, već ko će dobiti na upravljanje neku državnu kompaniju ili javno preduzeće: “…Građani su otuđeni od politike i glasaju za lične, opipljive koristi, ili iz straha”. Londonski nedeljnik citira i izveštaj Balkanske savetodavne grupe za evropsku politiku: “…Dajući legitimitet ovakvom stanju, Zapad stvara odbojnost prema sebi. Na duže staze, stabilokratija preti da postane recept za nestabilnost”

Priredio Ivan Molotok

Tabloid – List protiv mafije

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime