Kako sam otišao u Kanadu…

2
79

Tog dana sam definitivno odlučio da dignem sidro i odjedrim u beli svet, jer sam shvatio, da ako ostanem ovde, da je samo pitanje dana kada ću i ja biti „slupan i ojađen“ kao ona dvojica, i da mi „sendvič“- između njih: većinskih i neodlučnih („krkobabića“) da naprave bilo kakvu važnu odluku u svom životu, i između onih „sve manje manjinskih“, brzogalopirajućih i nakostrešenih („poevrounijaćenih“), koji bi što pre da uđu „tamo gde nikada neće“- ne gine…

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Kada me je pre dve decenije jedan prijatelj nervozno, i može se reći ljutito, upitao zašto sam davne 95te odlučio da (fizički) napustim otadžbinu i uselim se u Kanadu, na njegovo „nepristojno pitanje“ sam odgovorio kratko: „DA SE NE BIH SLUPAO SA OSTALIMA“ (i potom to potkrepio „plastičnim primerom“ iz ličnog iskustva)-

Negde krajem 93-će vozio sam „svojo auto“ ulicom Kneza Miloša (u Bgd) u pravcu Terazija. Približavajući se raskrsnici sa Nemanjinom „čitao sam saobraćaj“ (i budno osmatrao okolinu).

Primetio sam da ispred mene deda (čovek sede kose) koji je vozio staru Ladu standard nervozno pipa kočnicu i usporava, iako je još uvek bilo zeleno svetlo.

Istovremeno sam primetio da se iza mene, raskrsnici približava u velikoj brzini (bez namere da uspori) beli golf, koji je vozio kratko ošišani (i „nakostrešeni“) mladić.

U sledećem trenutku u raskrsnici zeleni semafor se promenio u žuto- što bi još uvek bilo komforno i sasvim dovoljno, da sva trojica: neodlučni deda, ja- tada još uvek „mlad organ bezbednosti“, i nakostrešeni kratko ošišani mladić, bezbedno prođemo semafor i raskrsnicu, koja je bila „čista“.
Ali đavo nije mirovao- neodlučni i zaplašeni deda je istog momenta nagazio na kočnicu, dok sam krajičkom oka u retrovizoru primetio da je nakostrešeni mladić umesto da uspori, počeo da dodaje gas (da bi „napravio žuto“), a ja u sendviču!? Ako sad i ja i nagazim na kočnicu, nakostrešeni iza mene, ima da me oduva i „ući ću (nevoljno) u dedin gepek“, ako ja dodam gas, oduvaću dedu i ko zna šta će sve „da bidne“.

U deliću sekunde sam osmotrio da je desna traka (za skretanje u Nemanjinu) bila prazna, i izveo sam manevar u desno (izmakao se iz „sendviča“) i bezbedno sam stao ispred semafora.
Suvišno je reći da se „nakostrešeni mladić“ sa svojim golfom zabio u punoj brzini u dedin gepek- sudar je odjeknuo kao bomba. Zabrinut za bezbednost „neodlučnog dede“ i „suviše odlučnog mladića“, iskočio sam iz auta da vidim šta se dešava.

Na staroj ladi sa čeličnom šasijom (koji to auto je bolji od ruskog?) samo „ugruvan gepek“, a ona i dalje u voznom stanju, na golfu prednji deo potpuno kolapsirao (auto „otpisan“), motor se dimi. Meni naravno ni ogrebotina.

Kontuzovani deda izašao iz Lade, drži se za vrat i stenje.

Nakostrešeni mladić (krvavog nosa) iskočio iz Golfa i ljutito psuje.

On se prvo izdrao na dedu „Matori zašto si kočio?“. Kad sam ga upitao „da li je u redu“, on onako još uvek izbezumljen (i još više nakostrešen) se izdra i na mene „A ti, zašto si se ti debeli izmakao?

To me je posebno uvredilo, pošto sam u to doba još uvek bio samo „simpatično popunjen“ (ni blizu ove današnje „debljoće“), ipak odgovorio sam mu hladnokrvno

„DA SE NE BIH SLUPAO SA VAMA DVOJICOM- BEZNADEŽNIH VOZAČA“.

Potom sam seo u „svojo auto“ i nonšalantno se odvezao kući, dok oni ostadoše da se (s)nose sa posledicama svoje „neodlučnosti“ i „nakostrešenosti“.

Tog dana sam definitivno odlučio da dignem sidro i odjedrim u beli svet, jer sam shvatio, da ako ostanem ovde, da je samo pitanje dana kada ću i ja biti „slupan i ojađen“ kao ona dvojica, i da mi „sendvič“- između njih: većinskih i neodlučnih („krkobabića“) da naprave bilo kakvu važnu odluku u svom životu, i između onih „sve manje manjinskih“, brzogalopirajućih i nakostrešenih („poevrounijaćenih“), koji bi što pre da uđu „tamo gde nikada neće“- ne gine…

A sad vi „prijatelji moji fejsbukovački“ prosudite, da li sam bio u pravu što sam se „izmakao“, ili sam možda trebao i ja da zažmurim, nagazim na kočnicu, pa da onda, tamo ostanemo svi zajedno na gomili, slupani, nakostrešeni i ojađeni…

M. Novaković, vrućeg jula 2017, FejzbuMestan

www.srpskizurnal.com

2 KOMENTARA

  1. Sve ti je isto. I ovde i tamo gde si otisao. Kao sto se nisi ovde nista pitao i tamo u “slobodnom svetu” si samo srafcic u njihovoj korumpiranoj masineriji. Ti si mogao da biras da li ces ostati ili otici, mnogi nisu. Valjda imas priliku i mogucnost da vidis kako to tamo ide, ali nikada ne pises nista kriticki o sredini u koju si se “srecno” otisnuo. Ni sta je dobro ni lose. Mozda ni ne smes zbog sveobuhvatne kontrole njihovog drustva koja je sveprisutna i onda sa bezbedne daljine u svom filozofiranju zadovoljavas svoju sujetu, ili nostalgiju…

  2. Сви ми имамо неки свој “разлог”, мање или више елегантан, али чињеница је да смо отишли мислећи пре свега на себе. Ја сам отишао пре него што се закувало, али знам да ни у једном тренутку не бих желео да будем војник комунистичке власти, а ни преетикетиране Милошевићеве. Кад сам отишао, крајем осамдесетих, у Југи сам могао да очекујем само да останем при дну струке, јер нисам био члан савеза, и да имам за шефа неког билмеза који је ту само зато што је “политички подобан”, не због способности и квалификација. Кад гледам ове напредњачке фаце данас, видим оне исте комунистичке каријеристе који су се само прешалтовали у напредњачки миље. Србија је већ тада припадала људима отуђеним од ње, и била зрела за оно што јој се сад догађа. Камо среће да су отишли они, а не ми…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime